Razgovor sa piscem Igorom Marojevićem

Zadovoljstvo mi je razgovarati sa Vama. Smatram Vas jednim od najznačajnijih romansijera današnjice na ovim prostorima i Vaš pristanak na ovaj razgovor me je iskreno obradovao.

Počećemo od najnovijih dešavanja:

Nedavno ste dobili nagradu „Brskovski groš“ na međunarodnom književnom festivalu „Slova slovenska“ u Mojkovcu, za Vaš najnoviji roman „Majko pusti me da idem“. Izjavili ste da je ovo Vaše najličnije djelo do sada, inspirisano sudbinom Vaše pokojne sestre. Koliko je bilo emocionalno teško, ali i zanatski izazovno, pretočiti tako intimnu porodičnu dramu u književnu fikciju?

Već odavno se vodim isključivo teškim književnim zadacima. Onaj koji ste spomenuli u pitanju bio je još teži jer je podrazumevao veću emocionalnu samoinvesticiju utoliko što je zasnovan na porodičnoj tragediji. Kako bi vaši čitaoci bar okvirno znali o čemu se radi, glavna junakinja Itana krajem osamdesetih stupa u rizičnu vezu sa toksično-kriminogenim partnerom kog pokušava da ostavi za šta joj se on početkom devedesetih sveti nastojeći da je ubije pri čemu je, na jedanaest godina, šalje u invalidska kolica. Po obimu emocionalnog uloga u takvu priču sad mi se čini da je gotovo sve što sam ranije pisao bilo priprema za roman „Majko, pusti me da idem“. Na primer, zbirka priča „Beograđanke“ donosi osam pripovesti iz usta naratorki, što je kao neki trening za „Majko, pusti me da idem“ po tome što i ovde pripoveda ženski, glas majke glavne junakinje.

Prethodne godine objavili ste roman „Etno“, čime ste zvanično zaokružili pentalogiju Etnofikcija (započetu romanima Žega, Šnit, Majčina ruka i Ostaci sveta). Kakav je osjećaj staviti tačku na ciklus koji je nastajao dvije decenije i šta za Vas danas ustvari predstavlja pojam „etnofikcije“?

Dobar je utisak, kao i uvek kad se nešto zaokruži. Etnofikcija želi da prikaže pre svega etno, kao što ime govori, i to u dva svojstva. Etno kao narod i interesovanje za drugo te odnos prema onom drugom kao i sve one izvedenice etna koje su popularne, naročito u 21. veku. Ali i potpuna kontra tome – etno kao etnocentrizam odnosno nacionalizam, kroz neka epohalna zbivanja kod triju evropskih naroda koji su sopstvenim etnocentrizmom bili izolovani tokom 20. veka: Srba (i okolnih naroda), Nemaca i Španaca. Ti romani imaju za cilj da prikažu pripadnike tih triju i više naroda i kao agresora i kao žrtvu. Na primer, u “Šnitu” su Nemci prikazani kao okupatori, u “Majčinoj ruci” oni su prikazani kao žrtve, mislim na ono što se dešavalo njihovim civilima u Vojvodini od kraja 1944; “Ostaci sveta” govore i o Jasenovcu i Blajburgu, i Srebrenici i Kravici, i Španskom građanskom ratu viđenom iz oba suprotstavljena tabora... Roman „Etno“ mi je bio neophodan da bih dopunski povezao ta tri romana i „Žegu“ ali na način da i on bude celina koja se može čitati i zasebno od ciklusa.

Često otvarate tabu teme i bavite se anomalijama društva, zbog čega Vas prate epiteti angažovanog, a ponekad i kontroverznog autora. Da li pisac u 21. vijeku ima dužnost da bude „prst u oko“ sistemu i uobičajenim narativima?

Iako sam doživljavan kao angažovan autor, ne mislim da je to nužni zadatak pisca. Čini mi se da je stvar kontekstualna: tek ako pisac oseća potrebu da progovori angažovano, onda je to njegova dužnost, kao što onaj koji je lišen rečene potrebe ne treba to da čini. Loše je glumljenje angažmana odnosno oglušivanje o angažman ako je u njemu piščeva istinska potreba. Da bi stvar bila još kontekstualna, ja sam za neka svoja dela osećao tu primoranost, dok za druga, iako možda malobrojnija, nisam.

Vaša proza se kreće od intimističkih zapisa i urbanih beogradskih priča (Prave Beograđanke) do teških istorijskih trauma dvadesetog vijeka (Ostaci sveta). Kako balansirate između mikrosvijeta savremenog čovjeka iz velikog grada i makroistorijskih tema poput logora, ratova i kolektivne krivice?

Upravo da bih označio svoje poetičke razlike dok pišem o sadašnjosti i istoriji, ja sam podelio glavninu svojih narativa u dva ciklusa: „Beogradsko petoknjižje“ i „Etnofikciju“. Prvi je više slučaj preoblikovanog realizma primenjenog na svakodnevicu, koji su kritičari nazivali i digitalnim i krtim, dok su o pitanju potonjeg ciklusa, iako bazirani na istoriji, posredi fikcionalniji događaji koji u sebe pripuštaju i fantastiku i njenu parodiju. „Knjiga komerc“ je već, prošle godine, objavila „Beogradsko petoknjižje“ dok bi sledećeg meseca trebalo da publikuje „Etnofikciju“. Ja sam u pogledu razgraničenja svoje poetike uradio ono što mi se učinilo da je do mene, ostaje da se vidi kako će se to i hoće li odraziti na književnu kritiku.

U nekim djelima dopuštate sebi izrazite intervencije u istorijsku stvarnost (poput uvođenja fiktivnih likova u stvarne logore ili mijenjanja istorijskih detalja oko dizajna uniformi Huga Bosa). Gdje za Vas prestaje istoriografija, a počinje apsolutna sloboda pisca?

U retkim negativnim zaključcima o „Ostacima sveta“ insistirano je na prevelikoj slobodi koju pripovedači romana dopuštaju sebi u odnosu na istoriju. Navešću samo roman „Kralj“ Donalda Bartelmija u kojem vitezovi Okruglog stola vladaju Velikom Britanijom usred Drugog svetskog rata. Može se reći i: ako se književnost ne poigrava istorijom, postoje izvesne šanse da se istorija poigrava književnošću.

Već dugo živite i stvarate na relaciji Beograd-Barselona. Na koji način ta fizička distanca i život u Španiji utiču na Vaš pogled na ovdašnje prostore i teme o kojima pišete? Da li Vam katalonski mentalitet i tamošnja kultura daju drugačiju perspektivu?

Godine 2004. sam raspolagao verzijom romana „Žega“ za koju sam bio siguran da obimom prevazilazi optimum. Tek kad sam ga čitao kao zamišljeni prevod sa španskog, pedesetak stranica je samo otpalo od sebe. Rečenom kulturološkom distancom ću se u zasebnim postupcima služiti još neko vreme, dok od jednog trenutka ona nije postala sastavni deo mene. Ne mogu da odredim koji je to trenutak.

Pored pisanja, aktivno se bavite i prevođenjem sa španskog i katalonskog jezika. Koliko rad na prevodima tuđih djela obogaćuje ili, možda, opterećuje Vaš lični autorski izraz?

Izbegavam da prevodim prozu dok pišem prozu. Kada se dva procesa neizbežno susretnu, prevodima umem da dam nešto od svog stila. Moji prevodi su u tom smislu više neki prepevi u prozi jer se moj stil vidi u njima, stoga i gledam da prevodim autore kojima sam poetički blizak. Mada ne mogu da poreknem da sam od pisaca koje sam prevodio nešto i naučio kao autor: to se odnosi pre svega na radove Pija Barohe i Horhea Ibarguengoitije kao i, mada manje, Roberta Bolanja. Doduše, mislim da je razdoblje u kojem kad sam preuzimao od drugih pisaca u jednom trenutku završeno.

Nedavno ste izjavili da je književnost u silaznoj putanji i da je to umnogome predodređeno razvojem vještačke inteligencije i novih digitalnih formi zabave. Kako vidite sudbinu tradicionalnog romana i uopšte pisane riječi, u svijetu u kojem tehnologija preuzima kreaciju teksta, i kako pisac može da zadrži svoju originalnost?

Vrlo mračno to vidim. Vrlo teško će se održati originalnost. Ako već danas veštačka inteligencija može da napiše prosečan roman, šta li će biti za tridesetak godina? Mnogo pre toga će kao besplatne verzije, na primer, chat.gpt-ja biti dostupne one koje se trenutno plaćaju u hiljadama evra, ili više. Malo se šta ima povoljno reći o budućnosti pisane reči.

Vaše knjige redovno pronalaze put do čitalaca i osvajaju najveća priznanja (nagrada „Meša Selimović“, Andrićeva nagrada, nagrada „Zlatni suncokret“...) što govori o tome da istinski vrijedno književno djelo (u štampanom izdanju) uvijek nađe svoj put. Vezano za to, da se opet vratim na tehnologije koje se u velikoj mjeri već koriste u pisanju: Šta je ono što algoritmi nikada neće moći da preotmu od živog pisca?

Više je tu reč o igri nadmudrivanja. Veštačka inteligencija ima sklonost da, na primer prilikom istraživanja građe za prozu, navodi stvaraoca na kriv trag. Na kraju krajeva, na stranici Open AI Help Centera piše da Chat GPT može biti od pomoći mada nije uvek u pravu. Mislim da iza toga stoji potreba da što više korisnika pređe na plaćeni plan korišćenja odnosno da se sa nekog takvog prebaci na što skuplji i, samim tim, pouzdaniji. Što se ostalog tiče, alatke o kojima govorimo već uspešno „skidaju“ ne samo performanse ljudskog uma nego i humane emocije.

I na samom kraju: Kada pogledate unazad na svoj debitantski rad pa sve do današnjih uspjeha i priznanja, šta je najvažnija lekcija koju ste naučili o zanatu pisanja?  I šta biste savjetovali mladim piscima koji tek pokušavaju da izgrade svoj glas na ovoj i ovakvoj regionalnoj književnoj sceni? Neka to budu 'Savjeti mladom piscu' ali od Igora Marojevića.

Najvažnije je biti strpljiv i dospeti u minimalnu uzlaznu putanju. To je način za postepeno otkrivanje velikog broja tajni pisanja. Naravno, uz taj ulog mladi pisac bi trebalo sebi da predoči šta očekuje književnost s obzirom na neprestani razvoj veštačke inteligencije. I bez toga, ulog je toliki da bih malo kome savetovao da se ozbiljno odvaži na put pisanja. E sad, ako čovek oseća nezajažljivu potrebu da se bavi time, uzaludni su svi rizici.

Hvala Vam na iscrpnim odgovorima.U svoje i u ime redakcije Časopisa Žilet, želim Vam sve najbolje na ličnom i profesionalnom planu.

(sa piscem razgovarala -Savka Gudović Parađina)