Prava poezija je užareni klin zabijen u zenicu sveta. Ona ne prebraja slogove niti nudi tapšanje po ramenu onima koji se plaše tišine; ona razvaljuje vilicu jezika i pušta da iz grla brizne usijana, crna istina koja se decenijama cedila kroz stisnute zube.
Pročitajte tekst ↗Strandgade, Sunshine, oko 1906. · Vilhelm Hammershøi · Cleveland Museum of Art · CC0
Trideset smo zima trulili u tami,
Pod jezivim klatnom ukletoga sata.
A onda, na uglu, besprizorni, sami,
Razvalismo ludo ta hotelska vrata.
Kao bledi gresi ustali iz groba,
Cepali smo svilu s jasnostima uma.
Zatvori se za nas ta sablasna soba,
Daleko od stida i ljudskoga šuma.
