Fjodor Mihajlovič Dostojevski ~ ZlOČIN I KAZNA

(Kritička misao)

Olovne, memljive ulice Petrograda ne dišu; one isijavaju isparenja siromaštva, ustajalu trulež i teskobu koja gnječi lobanju. U tom lavirintu bolesne groznice i bednih potkrovlja oslikan je jedan od najsurovijih ponora ljudskog pada u istoriji literature. Roman Zločin i kazna Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, delo koje i dan~danas u svim književnim krugovima i kroz bezbrojne filmske adaptacije živi kao neprolazno remek~delo, nije tek poludeli zapis o sečivu i robiji. On je bezobzirni prodor u rascepljenu psihu i ogledalo koje do kraja ogoljuje svu dubinu ljudskog stvorenja, raspetog između neslućene dobrote i najmračnijeg zla.

Rodion Raskoljnikov, taj izgoreli student sklupčan u svojoj odaji kao u sopstvenoj raki, traži opravdanje u bolesnoj utilitarnoj matematici. Stara zalagaonica i njena sirota sestrica Jelizaveta, nevina i potčinjena žena koju je rođena sestra Aljona Ivanovna nemilosrdno izrabljivala, ne predstavljaju za njega stvarna ljudska bića. U njegovoj izopačenoj viziji one su samo simboli parazitskog zelenaštva koje isisava krv sirotinje; on u njima vidi tek "babu zelenašicu" i njenu senku, umišljajući kako sekirom sprovodi višu, beskompromisnu pravdu. Njegova formula o "izuzetnima" kojima je sve dopušteno predstavlja intelektualni otrov najvišeg reda. Dostojevski maestralno vodi čitaoca kroz lavirinte halucinacija, jave i letnje žege u kojoj se moralni poredak topi poput voska.

Prava kulminacija ove borbe odvija se u klaustrofobičnim, iscrpljujućim razgovorima sa istražiteljem Porfirijem Petrovičem, čovekom koji vodi istragu. Taj psihološki dvoboj ne oslanja se na materijalne dokaze, već na tiho, nemilosrdno krunjenje ubičinog uma. Kroz suptilne provokacije i prividnu blagonaklonost, istražitelj Porfirije Petrovič polako plete mrežu u kojoj se Raskoljnikov samoispoveda, parče po parče gubeći tlo pod nogama. Svaki njegov paranoični monolog pred istražiteljem Porfirijem Petrovičem i svaki grčeviti korak kroz zagušljive haustore vode ga dublje u provaliju apsolutne usamljenosti, one koja peče oštrije od bilo kog sibirskog mraza.

Udar ove proze počiva na neizdrživoj napetosti između hladne teorije i sirove, krvave životne istine. Soničina tiha, bezgranična žrtva ne donosi jeftino smirenje, već predstavlja zastrašujući, katarzični sud nad svakom umišljenom veličinom. Pred nama se otvara delo koje sa suverenom lucidnošću dokazuje da nijedan genijalan sistem ne može ugušiti krik ljudske savesti, niti zatrti onu tupu, mučnu potrebu posrnulog bića za iskupljenjem i milošću.