DARKOV ELIKSIR BESMRTNOSTI (fantastika)

Darko Kovač oduvek je bio čovek koji se ne miri sa sudbinom. Od malena je verovao da je smrt samo prepreka, zagonetka koju treba rešiti. Zato je čitav život posvetio potrazi za tajnom večnosti.

​Jednog dana, sasvim slučajno, na tavanu stare i odbačene biblioteke, naišao je na prašnjavu knjigu bez naslova. Stranice su joj bile žute i krhke, a unutra je, na drevnom jeziku, bio zapisan recept za eliksir besmrtnosti. Darko je znao da je to njegova sudbina.

​Recept je bio zahtevan i opasan. Morao da obiđe svet i da pronađe retke sastojke: suzu zmaja, prah od mesečevog kamena i cvet koji cveta samo jednom u hiljadu godina. Ali, On nije odustajao. Posle deceniju lutanja i opasnosti konačno je uspeo.

U pećini na vrhu planine, uz svetlost zvezda, Darko je pripremio eliksir. Kada ga je popio, osetio je neobičnu toplotu kako mu se širi telom. Osetio je kako se svaka njegova ćelija obnavlja, a bol, umor i strah nestaju. Postao je večan.​ Vekovi su prolazili, a Darko je posmatrao svet kako se menja. Video je kako se carstva rađaju i propadaju, kako se gradovi uzdižu iz praha, a žene, njegova najveća ljubav, dolaze i odlaze. Gledao je kako se njegovi prijatelji i porodica pretvaraju u prah.

U početku, večnost mu je bila dar. Imao je vremena da nauči sve jezike, da proputuje svaki kutak sveta, da upozna svaku osobu. Ali, ubrzo, dar se pretvorio u prokletstvo. Darko je shvatio da je večnost usamljenost. Svi koje je voleo i poznavao, svi koji su mu dali smisao, bili su deo prolaznog sveta, a On bio je večan i uvek sam.

​Shvatio je da večnost nije pobeda nad smrću, već pobeda nad životom. Darko se nikada nije pomirio sa sudbinom, ali je tek sada, večan, shvatio njenu suštinu. Shvatio je da je lepota života upravo u njegovoj prolaznosti. Da je svaki trenutak dragocen, jer se nikada neće ponoviti. Da je smrt ta koja daje smisao životu.

Darko je nastavio da živi, ali sada s tugom u srcu. Njegova večnost bila je podsetnik na lepotu prolaznosti koju je odbacio. A njegova priča postala je upozorenje za sve koji se usude da izazovu smrt. Smrt se ne pobeđuje, jer bez nje nema ni života.

On, večan, stajao je na vrhu najvišeg solitera. Želeo je da se ubije i prekrati muke njegovog večnog života. Pogled mu  je klizio preko grada koji je video kako se rađa i umire hiljadu puta. Pogledao je dole, na mrave ljudi koji su hodali ulicama, ne znajući da je svaki njihov korak, svaki njihov osmeh, svaka suza, dragocenost. Samo je smrt mogla da da smisao životu. A on je tu dragocenost odbacio.

Osećaj usamljenosti je bio jači od bilo kog zida koji je sagradio. Osećao se kao duh, nevidljiv, nepovezan sa svetom koji je toliko voleo. Njegovo večito srce, koje više nije moglo da pati, shvatalo je da je to najveća patnja. Odrekao se smrti, a time i života.

Polako je prešao preko betonskog zida. Vetar mu je mu je zatalasao kosu, a dole, sirene raznih vozila su se mešale sa zvucima života. Zatvorio je oči, sklopio ruke i pustio se. Dok je padao, nadao se da će smrt, koju je prevario, sada da ga prigrli. Nadao se da će ta, davno zaboravljena toplina, napokon da ga vrati kući. Međutim, kada je dotakao beton, nije osetio ništa. Nije bilo bola, nije bilo mraka, nije bilo kraja. Njegovo telo se regenerisalo u trenu, a srce je nastavilo da kuca u večnom ritmu. Darko je jednom već prevario smrt. Ona ga sada više nije htela.

Nastavio je da luta, tražeći način da nađe svoj kraj. Postao je simbol sopstvene tragedije, a njegova priča postala je mračno upozorenje. Nije bitno koliko si moćan, pametan ili jak. Smrt je jedina istina, a život, ma koliko kratak, jedini dar. I Darko, u svojoj tuzi, bio je živ dok nije shvatio da je smrt njegov jedini spas. Ali spasa  mu nije bilo...