Voli me ženo
U korenima mojih vena gde se taloži siva so vremena
pronađi ono zrno svetlosti što još uvek odbija da zgasne
Voli me onako kako zemlja voli prvi teški dodir dažda
pucajući od žeđi primajući u sebe
svu gorčinu i blagoslov neba
Ne tražim od tebe svilu dodira niti melem za stare rane
tražim da tvoja ljubav bude dletom što dubi moju suštinu
Da ogoliš u meni sve što je lažno
sve što je od peska građeno
i da ostane samo onaj goli kamen
na kojem se lome vetrovi
Voli me kao što ponor voli onoga ko se usuđuje da u njega gleda
sa strahom i jezom ali sa neizbežnošću koja nema uzmaka
Neka tvoj zagrljaj bude steznik od vatre
i leda u kojem nestaje sećanje na ime
na poreklo na strahove
Plači u mojim dlanovima jer te suze su jedina čista voda koja može oprati naslage ćutanja i nasilne ravnodušnosti
Voli me žestoko kao što zver voli slobodu u trenu pred smrt - bez zadrške bez sutrašnjice u ovom besmrtnom sada
Budi ona koja me prepoznaje u gomili senki
koja čuje moj krik pre nego što ti usne zadrhte
Voli me ženo ne zbog onoga što jesam
već zbog onoga što bih uz tebe
mogao konačno postati.
Zoran ĐurovićSvi radovi autora ↗
Komentari 0
Još nema komentara.