Branku Miljkoviću
I
KORAK
Leteću, iako kosti slova okov su poezije.
Sumnja i pustinja je život -
vetar saznajne erozije.
Pepeo je svedok duha i krvi.
Sve je naličje trača večnosti...
Nebo izvan oka ne postoji.
Ako preživiš kamenje reči,
snovi su lagali.
Spavaj, proleća su treptaji,
umiranje kose javom.
Snaga je hlorofil u zvižduk trave prkosom.
Izlečićeš se smrću - pesma je preostala.
Pijan je zaborav svesti klasike.
U staklu slike suncem bridi
autistična ptica podzemlja.
Oduvaj simbol i skicu bola, istok ne plače.
Šupljina kazne je ćutanje biljke i verovanja.
To su pucnji, to što si pisao.
Slogovni koncept oružja.
Nemi eho izdaha mastila.
Reč je prvo obavezala, a zatim izdala i ubila.
II
ISKORAK
Potroši pergament rutinom pevanja
ne osvrćući se na vreme koje te troši varkama.
Gde su reči koje će oprati metaforu koja te ne govori?
Ja još mogu gledati pesmom ljude u oči.
I ne znam ništa ali opraštam sebi neznanje.
III
IZLAZ U NIGDE
Ponovo crvi pohode lobanje.
Tron pohlepe inicira prostituciju pesme...
Ovde gde te nema atrofija svesti boluje sebe.
Laži se legu, traju životi zmijskog gnezda.
Imaš aromu prolaznosti,
epohu reči koja zri mineralima grobova.
Da, poeziju će svi pisati.
Proroštvo za nedostojne...
Idem krilom grafita, hartijom sagorelom
katarzi portreta iz sna.
Idem da ti kažem sumpor novih stihova
i sepsu štampanja knjiga.
Ne razumem okrutnost u zemlji
gde su obećali lepotu slaviti.
Pesme ponoći su nečujne sove.
Srp smrti svoj zamah odaje.
A, traje se...
Neuništivi mit o raju.
Beskrajna i mučna traganja -
od doma otisnuta reč
zabludama podvrgnuta.
Zemlja ne čuje.
Podriguju rafinirani pesnici.
Prašina štiti knjigu neotvorenu namerom zvezda.
I šta još pevati, i kome,
ljubavi moja mrtva, a ipak živa?
Bojana VesinSvi radovi autora
Komentari 0
Još nema komentara.