Razgovor sa Mešom Selimovićem

(Književna reč, 1973)

— U oktobarskom broju Savremenika objavili ste prvi nastavak novog romana Ostrvo. Pre nego što bismo Vas upitali o Vašem novom delu, zanima nas šta mislite o praksi objavljivanja romana u nastavcima u našim književnim časopisima. Koliko nam je poznato, retke su književne publikacije koje na taj način otvaraju stranice romansijerima (u Stvaranju objavljuje Mihajlo Lalić svoj novi roman, u našem listu Dragoslav Mihailović). Pošto književni časopisi uglavnom imaju vrlo male tiraže, smatramo da je šteta što se, recimo, Vaš roman ne objavljuje na stranicama nekog dnevnog lista. I ne samo Vaš! Pre desetak godina neki dnevni listovi su ustupili svoje stranice poznatim romansijerima. Danas, taj prostor, na žalost, zauzimaju senzacionalistički feljtoni.

Kakva su Vaša iskustva, druže Selimoviću? Uopšte, u čemu je nesporazum na relaciji pisaca i redakcija uglednih dnevnih listova?

— Vaše pitanje je vrlo zanimljivo, ali nimalo jednostavno. Pretpostavljam da se dnevni listovi bore za što veći tiraž i što veći broj čitalaca, i zato čine razne ustupke, nastojeći da objave što više zanimljivih tekstova, širokoj čitalačkoj masi zanimljivih, a u to beletristika svakako ne spada. Sve ostalo, osim unutrašnje politike, koja uživa veoma široko gostoprimstvo, strogo je dozirano, obrazovanje, nauka. Zašto bi književnost bila izuzeta iz tog odnosa koji nije nametnula ničija samovolja, već vrlo strogi zakoni ponude i potražnje. Možda pisci misle da je beletristika zanimljivija, ali sve ankete pokazuju da nije privlačna za širi sloj ljudi, a baš on interesuje dnevne listove. Možda književnici misle da je književnost, priča, roman, poezija, kritika, važnija od svih političkih govora koji se marljivo i opširno donose u svim listovima, pa i ja mislim da je važnija za kulturu naroda, ali, objektivno uzeto, možda su ti govori važniji za neposredni politički uticaj na mase nego sva književnost zajedno. Možda će neko reći da bi se čitaoci zainteresovali za literaturu makar koliko i za politiku kad bi se literaturi davalo toliko prostora u dnevnim listovima, ali tu već ulazimo u metafiziku društvenih odnosa koje nije lako riješiti. A vjerovatno ni pisci nisu postavljali to pitanje, i trebalo bi ga raspraviti s redakcijama dnevnih listova. Meni, recimo, takva mogućnost štampanja moga romana u nastavcima, u jednom dnevnom listu, jednostavno nije pala na um, mada je ideja vrlo zanimljiva. Da sam pokušao i da sam odbijen, tada bih mogao govoriti o nesporazumu na relaciji pisci–redakcije dnevnih listova. Ali je nesporazum možda i to što ne uspostavljamo bliži međusobni kontakt.

— Hoćete li reći nešto više o Vašem novom romanu Ostrvo... Iako je objavljen tek prvi nastavak, čini nam se da se Vaš prozni postupak nešto menja... Uopšte, otkrijte nam tematiku romana, kako ste došli do nje, kako ste pisali, do čega Vam je bilo najviše stalo, na što biste čitaocima skrenuli pažnju i sl.?

— Ostrvo je roman koji se sastoji od osamnaest zasebnih cjelina (novela, recimo). To su varijacije na temu običnog života dvoje običnih ljudi, a govore o moralnim i egzistencijalnim problemima, o ljubavi, mržnji, ravnodušnosti, etici, životu, starosti, smrti. Svaka novela je jedan vid, jedna mogućnost ljudskog života, života dvoje glavnih ličnosti i svačijeg.

Do te tematike sam došao jednostavno, posmatranjem. Počelo je opisom jednog konkretnog slučaja, riječ je o životu dvoje ljudi na ostrvu (takav je bio i radni naslov Dvoje na ostrvu), a onda je, u toku rada sve dobilo širi značaj, pa je i djelo dobilo naslov Ostrvo, metaforičan, naravno. Konkretne životne situacije su uopštene i univerzalizirane prenesenim značenjima i simbolima kojima su ispunjeni sadržaji gotovo svih novela.

U Ostrvu sam zaista izmijenio umjetnički postupak tako što sam težio što većoj jednostavnosti, ali nisam potpuno uspio u onome što sam želio.

— Samoća, strah, zatvorenost, očaj, patnja, nesigurnost — to je filozofska i psihološka tematika Vaših knjiga? Hoćete li nešto bliže reći o toj Vašoj „literarnoj opredeljenosti“?

— Nisam siguran da bih se u potpunosti složio s Vašom karakteristikom moje literature. Samoća, strah, zatvorenost, očaj, patnja, nesigurnost — to su samo mogućnosti u životu, nimalo rijetke doduše, ali nisu moja „literarna opredjeljenja“. Podsjetio bih Vas na uporno traženje smisla života što je suština lika Ahmeda Nurudina, ili na njegovu čežnju za ljubavlju, ih na njegovo oduševljenje životom („Hoću da živim! Ma šta da se desi, hoću da živim, na jednoj nozi do smrti, na uskoj litici do smrti, ali hoću da živim. Moram! Boriću se zubima ću gristi, bježaću dok mi koža na tabanima ne otpadne...“). A u Tvrđavi, kaže M. Egerić, čovjek, to jedino zrno vasione koje zna za mogućnost klijanja što ga sadrži u sebi — „tučeno sa raznih strana i različitim stihijama, ono se „kotrlja“ u raznim pravcima, ali... čuva klicu novog postojanja i pronalazi puteve nove potvrde“.

Ali ako u čovjeku već postoji očaj, nesigurnost, strah, zašto bismo to krili, ukoliko želimo da prikažemo svu punoću života? Mnogi filozofi se pitaju, da li već to što postoji konačnost ljudske egzistencije nije opravdan razlog za čovjekovo osjećanje ništavila. Ja, međutim, ne mislim tako, već, kao egzistencijalisti, smatram da moram da izguram svoj kamen uz brdo života sa što više moralnog dostojanstva.

— Žao nam je što je naše pitanje izazvalo mali nesporazum. Govoreći o „temama“ nismo mislili da nekima dajemo prednost, a nekima ne. Konkretnije: „vera u život“ ili „sumnja u život“ glavnog junaka nekog dela, čini nam se, nije od nikakvog značaja za vrednost dela kao takvog... Jedno „zanatsko“ pitanje, druže Selimoviću: za jedan uspeo prozni tekst šta je sve potrebno?

— Molim Vas da vjerujete u iskrenost ovog mog odgovora, ali zaista ne znam šta je to potrebno da bi jedan tekst bio umjetnički uspješan. Ili, tačnije rečeno, sve manje znam. (Kad sam bio mlađi, činilo mi se da sam znao više). Možda je potrebno veliko iskustvo, možda potpuna iskrenost, možda vlastito oslobođenje od svih strahova. Uz talenat, svakako.

(iz knjige Pisci mišljenja i razgovori - Meša Selimović)